Baka Mara živi sama, muž joj je umro, sinovi poginuli u domovinskom ratu , snahe ne mare za nju, ali u uživaju u mirovinama ostvarenih na račun smrti njenih sinova. Mirovina joj je manja od 300 eura i da bi preživjela prodaje malo povrća iz svog vrta ispred lokalne trgovine u vlasništvu jednog trgovačkog lanca. Tržnica joj je daleko, treba sve prevesti, a ovdje sve dotjera u tačkama, a onda jednog dana ispred nje pojaviše se dva gospodina u nekim plavim šuškavcima, oboružanih nekakvim značkama.
– Dobar dan gospođo, može li vaša osobna iskaznica
Baka Mara gleda u njih, miče maramu s lica žuljevitim od sunca preplanulim rukama, pogleda ih u oči i upita, onako po starački
– A koji ste vi, niste milicija, ovaj policija
Gospođo, mi smo carina i državni inspektorat
Tko, što ono rečete, carina i neki inspektori, što vam treba moja osobna, ja vam to ne nosim kad sam isprid kuće
– Gospođo, morate imati osobnu, moramo utvrditi vaš identitet, kako ćemo vam uručiti kaznu ako ne znamo podatke. Brzo dajte dokumente, vidite da je vruće, a nemamo mi baš previše vremena, uskoro će i gablec, govori gospodin u plavom šuškavcu dok mu znoj curi po plavoj uslojenoj košulji koja je zadnje pranje vjerojatno vidjela prošlog ljeta.
Odjednom baka Mara podiže pogled, zagleda se u obojicu i progovori:
– Vas dvojica nemate pametnijeg posla nego da mene zajebavate. Dok lopovi po državi kradu milijarde vi idete meni otkidati od usta. Je li vas sram?
Dvojica ušuškanih, stadoše kao skamenjeni, obli ih hladan znoj, polako počeše režati kao pobjesnjeli ćuko, dok jedan ne progovori:
– To nije naš posao
-Što je to vaš posao, da globite sirotinju, a onda baka Mara eksplodira:
-Znam ja tebe, još za vrijeme komunizma dolazio u moju kuću, progonio si mog pokojnog sina, govorio mu da se okane ćorava posla i da bi moga nastradati, da bi mu se moglo nešto dogoditi. Ti si stari partijaš.
Jedan u šuškavcu promijeni boji, lice mu pozeleni, pjena na usta krenu, bijes iz njega proključa:
– Ja sam gospođo član HDZ-a, nisam parije…
-Baka Mara spremno skoči i vikne, a jeli to se sad tako zove, sad nije više partija, već ADZ, ali udbaš ostao udbaš, progonio mi sinove, sad hoće mene. Je li te sram.
Gleda to drugi u šuškavcu prebacujući značku na konopu s jednog kraja trbuha na drugi , pomičući tri donja gumba na košulji da ne popucaju i drob mu ne iskoči van, ali žustro krenu na ovog drugog.
– Ti si meni rekao da nisi bio član partije, da nisi bio udbaš, što me lažeš.
– Vi gospođo, spakujte stvari i idite kući, ja moram porazgovarati s ovim udbašem.
Dok baka Mara laganim korakom gura tačke s krumpirom, krastavcima, rajčicom i par komada luka prema svojoj kući, dva šuškavca vode verbalnu bitku između sebe:
_ Ne galami, ne mora cijelo selo znati, a ti što se praviš grbav, i tvoj ćaća je bio naš, ne znaš je li, hajde pokazat ću ti arhivu. Kako ne možeš shvatiti, opet je došlo naše doba, bez nas se ne može, mi smo ti sudba.